Arhetip znaka Lav

Bez znaka Lava natus bi bio u potpunom mraku, ništa ne bi imalo svrhu, ne bi mogao da diše, ne bi čak ni bio čovek. Jer, ovo je ono što nam daje kičmenu moždinu i sve postoji da bi se to očuvalo. Ljudi vrlo često žive tako što rade za svoje potomke i bave se time da 5. kuća – njihova deca, budu dobro i srećna, sve je postavljeno tako i to je kod ugrađen u natusa, i u svakom slučaju postoji nada da će jednom nekad, ako ne mi, onda neko naš, biti onaj koji će moći da sve to što smo mi radili ispuni, da dođe do nekog kraja ili da otplati ako je potrebno. 

Prvi lav kojeg je Herkul ubio, ili bolje rečeno pojeo – jer svako ubistvo znači uzimati tog nekog u sebe, pošto natus ne može nekoga ubiti a da ga istovremeno ne uzme u sebe – on ostaje u njemu, deo njega. Herkul uzima lava, postaje egzaltiran i ide kao takav, egzaltiran, da dalje ispunjava svojih 12 zadataka. Prvi od tih zadataka je bio ubistvo pravog, nepobedivog lava, nemejskog lava. Njegovo poreklo nije najjasnije, postoje ideje da je on nastao od Hrisaora koji je izrastao iz Gorgone Meduze, i koji je sa demonima stvarao različita čudovišta, između ostalog i nemejskog lava. Ali, imamo i drugu verziju po kojoj je on nastao od Selene i Zevsa, od Meseca – kaže se da je nemejski lav pao sa Meseca (odnosno iz 4.), spojio se sa Zevsom i postao lav. Ovo je jedna od mogućih storija. Kao što za sve velike ljude poreklo nije sasvim jasno, tako ni za Lava to nije. Prisetimo se priče o Orionu, kako je on nastao – nastao je tako što su ga veštački stvorili Posejdon, Hermes i Zevs, iako postoje i druge verzije. U simbolici velikog, u simbolici Lava sadržano je nešto po čemu nije jasno njegovo poreklo, i zato je Neptun tu i u padu. Jedna od slabih tačaka za Lava može da bude upravo u tome da baš ono što je tajno može da ga sruši, ono što ne zna. Iza njega često postoje nejasnoće događaja, porekla, zato je sada on taj koji bi trebalo da sve plati, da plati ceo ceh. On mora da bude moćan da može sve da plati, jer ako ne plati sve on ne može da bude u centru. Zato, kad god vidimo naglašenog Lava, nas primarno zanima šta je njemu u 12. – šta mu je tajna, šta je skriveno, šta je u porodici. Treba posumnjati da postoji nešto nejasno u porodici, u genetici jer to je karakteristika važnih, velikih ljudi. Ko je otac Luja XIV, najvećeg Lava ? To se ne zna. Nema jasnog koda odatle, tako je dato da najveći odatle mora da spoji ko zna šta i ko zna koga, i da ne pita za cenu, da velikodušno sve plati. Zato je on velikodušan, jer mora da bude. Ako ne bude, ako bude hteo da bude racionalan i precizan, neko ko će reći „Ovo je moje a ovo tvoje“, onda više nema Lava. On mora da plaća nepoznatom – Saturnu, Uranu i Neptunu – dalekim planetama, da ih sve organizuje i napravi red. 
Dakle, nemejski lav je bio prvi Herkulov zadatak koji je trebalo da izvrši. Ubio ga je nakon dosta borbi jer je nemejski lav imao kožu koja nije propuštala strele, ali ga je on ubio, kako kaže mit, u pećini, i to tako što mu je došao iza leđa, pa ga je njegovim sopstvenim kandžama posekao. Tada je njegovu kožu stavio kao novu kožu na sebe i tako postao neprobojan za sve ostale bitke. Ovo je druga faza u jednom razvoju – Herkul predstavlja osobu koja je svojim herojskim činom sve uspela da otplati – svoje grehe, i grehe svog pretka, Perseja i da na kraju spoji Zevsa i Heru na nebu. On je simbol i putanja toga. 
Šta god da se nama nalazi u Lavu, da bi taj Lav bio oživljen on nikada ne može biti samo produžena ruka naše genetike. To je naše polje slobode, naše polje u kojem mi moramo biti originalni, novi, jedinstveni; uzor za celu svoju genetiku i biti drugačiji od svih ostalih. Jer, ako smo isti, mi nismo došli u Lava nego smo ostali u 4., ostali smo u genetici i tu se vrtimo i predajemo štafetu možda svom potomku, da on bude bolji. Ali jednom nekad neko mora da dođe u sredinu, centar, mora da stane na podijum i da poređa sve svoje pretke oko sebe i da kaže „Jedan za sve, svi za jednog“. Taj model je onaj koji natusa oslobađa, i konačno ga dovodi do kosmičke svesti, do potpune slobode. Prisetimo se zmije koju čovek u sebi nosi, koja predstavlja njegov kičmeni stub i koja je zapravo Severni i Južni mesečev čvor. Upravo je simbol Lava ili Sunca onaj koji sve te suprotnosti – od dna repa kičme do vrha glave – spaja u jednu tačku, i upravo je to sada naša kičma koja mora da bude ispravna. Ako imamo pogrbljenu kičmu, nismo dostojni Lava jer ne radimo dobro, moramo imati snažna leđa da bi smo mogli da nosimo sve to – i fizički, i na svaki drugi način. Moramo biti zdrav nosilac onoga što smo dobili jer od nas se to očekuje. U meri u kojoj to ne nosimo poješće nas naša 4. odnosno dela predaka, to što je u kičmi. Ako nam nisu jaki i snažni leđa i kičma, onda ne radimo svoju priču, i grešimo – preterujemo, fantaziramo, imamo egoispade, i ništa od Lava jer to je mali Lav i konačno, taj Lav će patiti u odnosu sa nekom osobom. To vrlo lako možemo videti – ako je naglašen Lav, i ima problem s kičmom, on nije rešio problem sa 4. ili Saturnom, pa će u odnosu patiti. Suncu se konačno sudi u 7. znaku gde je Sunce u padu a Saturn najjači, i konačno će ga progutati svi oni seljani koje on nije prihvatao kao deo sebe kao što se desilo Luju XVI. Nema veze što oni možda nisu zamišljeni da budu u centru, oni će uraditi ono što moraju zato što je on slab. Nije u pitanju njihova snaga nego njegova slabost i rast u društvu svih onih negativnih, grubih trendova uvek je samo odraz slabosti onoga što je u centru, a ne njihove snage jer tamo nema izbora, ono je samo nedostatak svetla. Uloga Lava jeste da širi svetlo i uopšte, da ne procenjuje da li je nešto ispravno ili ne, jer tada on postaje sreća – svi rade za njega, on radi za sve. 1. biva egzaltirano a to je on, i on može da uspeva dalje i da prihvata Saturna bolje a kad njega prihvati bolje, počinje drugi krug u njegovom razvoju što je faza njegovog razvoja velike ličnosti, razvoja svoje kosmičke ličnosti. To je proces, sve počinje od malih nogu, od toga koliko smo uspeli da pronađemo svog junaka u detinjstvu jer koliko u našoj ličnosti, u našoj 1. živi egzaltirani junak još od malih nogu, koliko živimo to svoje dete u sebi, koliko uspemo da živimo u onome što radimo, koliko imamo to nešto čisto, vredno, to što je najbolje u nečemu, toliko će nam biti omogućeno da uspemo u životu, da egzaltiramo, da prihvatimo odgovornost i da razumemo Saturna. Ako hoćemo da razvijemo svoje najbolje kvalitete, nikada ne treba videti nešto što je ružno jer negde grešimo. 

About Author