Budjenje

Da li ste budni?

Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.

Svi mistici ovog sveta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravno, čudan paradoks.

Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.

Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina. “Čarli”, kaže, “probudi se!” “Neću da ustanem, tata”, odgovori mu Čarli. Otac viče: “Ustaj, moraš u školu!” “Neću da idem u školu”, kaže Čarli. Otac ga pita: “A zašto nećeš?” “Iz tri razloga,” kaže Čarli. “Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu.” Otac mu onda uzvrati: “Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor.”

Probudite se! Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se za­bavljate svojim igračkama.

To je ono što ljudi žele – samo nove igračke. Sve je u tome. Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izlečeni. Oni samo traže olakšanje; izlečenje bi bilo previše bolno.

Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, bu­đenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.

Nadam se da ću umeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene u stvari ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: “Probudite se!” Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples. Ako prihvatite nešto od toga, dobro je; ako ne prihvatite, vaša stvar. Kao što kažu Arabljani “Priroda kiše je uvek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cveće u oazi.”

Očekujete li pomoć?

Mislite li da ću nekom pomoći? Ne! O, ne, ne, ne, ne i ne! Ne očekujte od mene da ikome pomognem. Ja ne očekujem ni da ikome naškodim. Ako vam bude ško­dilo, za to ste sami odgovorni; ako vam pomogne, i to je samo vaša zasluga. Zaista je tako!

Verujete li možda da će vam ljudi pomoći? Nije tako. Verujete li da će vam ljudi pružiti podršku? Uopšte nije tako.

Na jednom kursu grupne terapije, žena koja je bila upravnik jednog internata, rekla mi je: “Mislim da me moja direktorka ne podržava.” “Zašto to mislite?” upitao sam je. “Eto, moja direktorka nikada ne dolazi u internat”, odgovorila mi je. “Nikada nisam čula ni reč pohvale ili kritike od nje.” Onda sam joj rekao: “U redu, zamislimo da ja poznajem vašu direktoricu. Zamislimo da čak tačno znam šta ona misli o vama. I eto, ja vam kažem (izi­gravajući pretpostavljenu) – “Čujte, Linda, nikad ne do­lazim da vas obiđem samo zato što u vašem internatu sve funkcioniše kako valja. Tu nema nikakvih problema. Znam da je to vaša zasluga, tako da je sve u redu.” I, kako se sada osećate?” “Odlično”, odgovorila je. “Dobro”, rekao sam, “da li biste hteli da izađete iz prostorije na nekoliko minuta? To je” deo vežbe.”

Linda je izašla. Dok je bila napolju, rekao sam os­talima u grupi: “Ja sam i dalje direktorica, važi? Linda je najgora upravnica koja je ikad vodila neki od naših interanta. U suštini, ne odlazim u njen internat samo zato što ne mogu da podnesem to što ona tamo radi. To je zaista užasno. Ali ako joj kažem istinu, te sirote učenice samo će još više stradati. Zamenićemo je za godinu ili dve – već pripremamo jednu osobu za to. U međuvremennu, smislila sam da joj kažem nekoliko lepih reči da bih je odobrovoljila. Šta mislite o svemu tome?”

“Možda je to bilo jedino rešenje u takvoj situaciji”, odgovorili su mi. Uveo sam zatim Lindu i pitao je da li se i dalje dobro oseća. “Naravno”, rekla je.

Činjenica je da uglavnom samo konstruišemo svoje misli i osecanja, nezavisno od objektivne stvarnosti, za­jedno sa ubeđenjem da nam drugi ljudi pomažu.

Mislite li da možda pomažete nekome zato što ste zaljubljeni? Lepo, kazaću vam nešto. Nikada niste zaljub­ljeni u nekoga. Zaljubljeni ste samo u ideju o određenoj osobi, unapred stvorenu ideju diktiranu nadom. Razmis­lite malo: nikada niste ni u koga zaljubljeni – zaljubljeni ste samo u ideju, u svoju predrasudu o određenoj osobi. Tako se i odljubljuje, zar ne? Samo se vaša ideja menja.