Jung i Frojd

Prema Jungu Frojdova “besmrtna zasluga” jeste otimanje snova iz gatanja o snovima i iz snova. Brojni sanovnici poput Rečnika snova Madam Voozel bili su aktuelni do pojave Frojdovog Tumačenja snova. U sanovnicima je sve uniformno i jedan simbol ima isto značenje za svakog bez ikakvog individualnog izraza. Anđeo predstavlja sreću u snu, a ljuljaška dobru vest. Sanjate vatru i onda očekujete da će vam se desiti nešto loše, sanjate mutnu vodu razbolećete se, sanjate konja – idete na put. Ljudi su se umesto da se bave sobom bavili Sanovnikom. A snovi nisu isti za sve. 

San je ograničen kontekstom, dok je kontekst neograničen fiksnim simbolima. Kontekst sna može biti politički, istorijski, kulturni… To vidimo i na primeru jednog sna iz vremena Drugog svetskog rata: Jedan doktor nakon napornog radnog dana se vraća kući i odlučuje da prilegne i odmori se uz knjigu o slikarstvu Matijasa Grinevalda kada iznenada zidovi njegove sobe, a potom i čitav njegov apartman nestaju. Svet bez zidova u ovom snu smeštenom u kontekst razaranja iz perioda Drugog svetskog rata je snažna metafora kako su nacisti kolonizovali naše nesvesno, uništavajući ljudima privatnost.
Kao što vidimo na ovom primeru snovi, naprosto, nisu isti za sve ljude u svim epohama, a to je prvi na osnovu proteklih epoha, na skali od Artemidora do Alfreda Morija, nedvosmisleno markirao Frojd.
I pored neospornog priznanja Frojdu zbog produktivnog naučnog modela tumačenja snova Jung, ipak, raskida sa konkretnom Frojdovom perspektivom postulirajući simboličku interpretaciju i presecajući vezu sa frojdističkim paradigmama biologističke postavke i kartezijanskog materijalizma.
Dok su za Frojda snovi Via regia u nesvesno, za Junga je osećajno obojeni kompleks put u nesvesno. Jung simbole za razliku od Frojda ne redukuje na nivo seksualno obojemog znaka, već ih shvata kao sastavni deo nesvesnog, (“moćno i beskrajno kao zvezde”) koje je baza njegovog učenja. Jung je Frojdov metod slobodnih asocijacija bitno modifikovao svojim metodom asocijacija. On je tražio od onoga ko je sanjao da kaže šta ti snovi za njega znače, umesto da se, često bez tumačenja, proglašavaju seksualnim simbolima.
Iz Jungove perspektive Frojd je zamenio znak i simbol ne uspevajući da ih razlikuje.
To svođenje simbola na znak velikim delom je dovelo do toga da se bezmalo svi simboli u snu posmatraju kao seksualni, a svaki san kao koktel neuroza u režiji Vudija Alena.

Sve izdužene stvari poput visokih zgrada, ruku, prstiju, jezika, drveća, ptica, mačeva, noževa, pištolja i topova Frojd je označavao kao falusne, a sve okrugle i šuplje poput vaze kao obeležje za ženske genitalije. Za razliku od Frojda, Jung je imao sasvim drugačije shvatanje simbola uošte, a posebno u snovima. Ne samo da ih nije poput Frojda ograničio na nivo običnog znaka, već je simbole posmatrao kao sastavni i neotuđivi deo nesvesnog života u celosti, a pogotovo snova. Zato simbol nije znak nego psihološka mašina koja oslobađa energiju, tako da, na primer, rupa u zemlji Vičendija nije nužno znak za ženske genitalije već simbol koji upućuje na ideju žene-zemlje koju treba oploditi, dok falus nije nužno oličenje seksualne energije, već može da bude i izraz snage duha i besmrtnosti kao u slučaju mita o Ozirisu i Izidi.

Jung, takođe, smatra da za snove ne važi samo teorija ispunjenja potisnutih nesvesnih želja deformisanih cenzurom, kao što to kaže Frojd, već postoji i teorija kompenzacija, po kojoj snovi imaju funkciju održanja psihičke ravnoteže. Naime, funkcija snova je da kompenzuju one delove ljudske psihe koji se nisu dovoljno razvili tokom budnog stanja. Po Jungu uvek se moramo pitati šta nesvesno želi da kompenzuje, odnosno da koriguje? Tako na primer neko ko je malog rasta može u snu videti sebe kao vrlo visoku i snažnu odsobu. Jung ističe i negativnokompenzatornu odnosno reduktivnu funkciju sna koja svedoči da kod ljudi koji nisu intimno dorasli svojoj spoljašnjoj visini nesvesno vrši kompenzatornu funkciju (čovek s izuzetno visokim mišljenjem osebi bez podrške o realitetu za takav stav zbog svoje nedoraslosti sanja da je portir u velikoj ustanovi u kojoj je bio direktor).
Jungova teorija se razlikuje od Frojdove i po tome što u njegovoj analitičkoj psihologiji simboli iz snova predstavljaju ključ za razumevanje snevačevog sadašnjeg i budućeg života, a ne prošlih konflikata kako je smatrao Frojd. Dok je za Frojda nesvesno instrument želje, seksa gladno postojanje, pa je i rezultat celokupne ljudske kulture nusprodukt seksualne funkcije i devijacija libida (simptom), za Junga je nesvesno izvorište celokupne kreacije. Jung kaže da svest može biti dresirana kao papagaj, ali ne i nesvesno. Stoga nesvesno za razliku od svesti vidi celinu, a osluškujući snove mi osluškujemo i nesvesno.
Jung je svojim stavovima u neku ruku saglasan sa Talmudom – San je vlastita interpretacija. Drugim rečima san je ono što jeste. U Jungovoj teoriji nesvesno poseže za vlastitim simboličkim jezikom, pre-logičnim i alegorijskim. Oslanjajući se na svoj jezik nesvesno nema razloga da distorzira, zakrivljuje bilo šta. Ono samo izražava sebe (ovaj koncept je opozit represiji u snovima). Konačno san je naš unutarnji glas. Prirodni izraz nesvesnih psihičkih procesa. Rendgenski zrak nesvesnog i vrelo simbola. Sam glas nesvesnog u nama. Jedna od pritoka u reci individuacije.

Danas je uobičajeno mišljenje da je Jung ovakvim stavovima oživeo slikovito mišljenje i simbole, doprinoseći prepoznavanju dinamizma i fluidnosti koji postoje između simbola i njihovih značenja, ali se isto tako smatra i da je platio dug metafizičkoj tradiciji koja se nalazila njemu kao prethodnica (Neher mu zamera nenaučni pristup, a Kalvin S. Hol hipotezi kompenzacije i stavu da mi sanjamo ono o čemu ne mislimo suprotstavlja hipotezu kontinuiteta navodeći primer kako u snovima najviše agresije iskazujemo prema ljudima sa kojima smo u konfliktu i tokom budnih časova). Čemerna, teška, supstancijalizujuća, esencijalistička, metafizička tradicija koja nastoji da svakom životu prethodi kao jedna jedina izvesnost i da određuje njegov tok u obliku one čuvene zmije, uniboros, koja se sama sebi vraća simbolično proždirući sebi rep, Jungova je determinanta.
No, Jung i Frojd, nisu ni imali isti cilj kada su tumačili snove i utoliko su po Kristini Valde neke šizme između te dve škole besmislene. Uostalom, zajedno Frojdov jezik simptoma, Jungov jezik simbola i Sondijev jezik izbora (švajcarski psihijatar, osnivač šikzal-analize Leopold Sondi je 1937. oslanjajući se na genetiku, velikom analizom genealoških stabala otkrio novu dimenziju nesvesnog – familijarno nesvesno, koje se ispoljava između ostalog i u formi specifičnih snova koje Sondi naziva “snovi predaka”. Oni u nama i dalje žive u formi latentnih recesivnih gena i teže da se izraze i determinišu izbor ljubavnog i bračnog partnera, prijatelja, ideala, profesije, vrste bolesti i smrti i na taj način upravljaju našim životom) u pojedinim savremenim teorijama čine trodimenzionalni sintezu u tumačenju snova.
Jedna od teorija u interpretaciji snova nastala na temeljima braka Frojda i Junga je i ona koja dolazi iz geštalt psihoterapije. Dekomponujući preko Vilhelma Rajha Frojdov metod u koncepciju jedinstva duha i tela, Fric Perls je od 1940-ih godina u duhu nove sinteze Frojda, Junga, humanističke psihologije, egzistencijalizma i istočnjačkie tehnike predstavio svoju teoriju snova kao deo holističke prirode geštalt terapije, koja podjednako uvažava um, telo, emociju i duh. Tako je san od “kraljevskog puta u nesvesno” prerastao u “kraljevski put do integracije”. Tokom 1970-ih dodatni vetar u leđa tumačenju snova pružila je En Faradej koja je pomogla da se tumačenje snova uvede u glavni tok (van)naučne misli objavljivanjem knjiga sa ovom tematikom i osnivanjem grupa za analizu snova.

Time se, uz otkriće REM faze sna sredinom 20. veka, otvorio prostor za preplitanje, sudaranje, konfrontiranje, poništavanje i umnožavanje gomile različitih psihoanalitičkih, kognitivnih i neuronaučnih teorija u tumačenju snova.

About Author