Jungovo tumačenje snova

Za razliku od nesigurnog, papirnatog, rastočenog, rastrojenog postmodernog subjekta i njegovog lakanovskog, protejskog Ja kod koga je i nesvesno strukturisano kao jezik, New Age obrt ističe Karla Gustava Junga (1875-1961) i njegovu teoriju snova koja pokušava da reanimira ono egzotično i barokno što je nemerljivo u čoveku. 

U ranoj fazi svoje karijere Jung je opčinjen Frojdovim Tumačenjem snova stupio u prepisku sa njim, da bi ga 1907. godine i posetio u Beču. Nakon intenzivne saradnje do prekida je zbog nepomirljivih razlika po pitanju shvatanja prirode libida i koncepta nesvesnog došlo sedam godina kasnije.
Jung je 1913. godine doživeo izvanredno snažnu viziju. Imao je seriju snova u kojima čudovišan potop prekriva sve severne zemlje i nizije između severnog mora i stepa. Na kraju se celo more pretvara u krv. Ta vizija se ponavlja u snovima nekoliko nedelja kasnije praćena glasom koji je rekao da je sve to “sasvim stvarno i da će tako biti”. Usledio je niz sličnih zloslutnih snova koji se završio u junu 1914. godine. Kada je u avgustu 1914. izbio Veliki rat , Jung je shvatio da njegovi snovi nisu bili lični i poželeo je da razume mehanizme u kojima se njegovo lično iskustvo podudaralo s iskustvom čovečanstva u celini. Analizirajući kako svoje, tako i tuđe snove Jung je 1917. godine došao do rešenja u vidu ideje o postojanju nadličnog nesvesnog.

Kolektivno nesvesno predstavlja riznicu sveukupnog ljudskog iskustva, trezor u kome su pohranjena duhovna iskustva hiljada generacija naših predaka koja se prenose sa generacije na generaciju. Ovim otkrićem Jung vraća čoveka carstvu mita kao onoj jedinstvenoj prapostojbini skrivenoj pod suncem kolektivnog nesvesnog, kao onom mestu koje je ljudskom biću dostupno u snovima i mašti.
Kolektivno nesvesno je kreator sna, a sam san je kao neko mitsko biće – polusvesno, polunesvesno – u kome se Ja sreće sa arhetipskim predstavama i simbolima kolektivnog nesvesnog. U snovima Ja se približava nečem univerzalnom, istinskom, većem čemu čovek neumitno stremi u tami primordijalne kosmičke noći. Modernim rečnikom govoreći, san je kao veliki kompjuter koji integriše naše mikrokosmičko self sa makrokosmosom i potom štampa podatke.

Zašto? Pa, zato što je istorija, po Jungu, pokazala da u pojedinim životnim situacijama čoveku vrlo često individualno iskustvo sadržano u individualno nesvesnom ne doprinosi u razrešenju nekih njegovih dilema. Stoga se u tim graničnim situacijama javljaju arhetipski simboli sadržani u kolektivnom nesvesnom (Jung) i “figure predaka” iz familijarnog nesvesnog (Leopold Sondi, 1937) koji pomažu da se lično utopi u kolektivnom da bi se potom otkrilo u ličnom.

About Author