Negativne emocije

Kroz telesno izražavanje se takođe može čitati šta neko oseća. Emocije su telesni događaji; one su bukvalno pokret ili kretanje u telu, koji se ispoljava kroz neku akciju.

Emocije su veoma bitne, jer one mogu stvoriti razne deformacije tela, a da osoba uopšte nije svestna da je razlog baš neko njeno psihičko stanje.
One su u toku svog razvoja propraćene spoljašnjim i unutrašnjim promenama. Značajni spoljašnji znaci emocija su izrazi lica, telesna napetost, glasovne reakcije i sl. Isto tako postoje i unutrašnji pratioci kao karakteristične promene u radu pojedinih organa.
Kod snažnijih emocija javljaju se izrazite promene kod disajnih i probavnih organa, zatim u radu žlezda. Kao posledica izvesnog emocionalnog stanja čovek može da se zacrveni, da prebledi, da se smeje, plače, povuče u stranu ili da priđe bliže, da zagrli ili napadne itd. ali isto tako usled straha, može neprestano jesti i dobiti višak kilograma.
Emocije kod dece javljaju se relativno rano, ali u početku su još nejasne. Sa razvojem deteta njegove emocije se ispoljavaju na određeniji način. Ukoliko se dete više razvija i njegove emocije se sve više diferenciraju kao npr. strah, ljutnja, ljubomora itd. Kod dece je urođena sposobnost za emotivno reagovanje, a ne kao reakcija straha od neke životinje ili predmeta, sve to dete stiče učenjem.
Kako se razvijaju emocije je pitanje na koje su mnogi psiholozi pokušali da daju odgovor. Želeo to čovek ili ne, emocije su sastavni deo svakog čoveka. Svi smo osuđeni da se borimo sa svojim emocijama i njihovim razvojem. Često se vodi dilema o tome koje su emocije urođene a koje nisu.
Da bi se proverilo da li su određeni oblici ponašanja usled emocionalnih reakcija urođeni, to treba da se javi i kod dece koja nisu u mogućnosti da to ponašanje nauče.
Kad je dete gnevno, ljubomorno i tvrdoglavo, roditelji i vaspitači najčešće i sami emocionalno reaguju; kažnjavaju ga u gnevu, čime se odnos između njih i deteta pogoršava.
Roditelji i nastavnici koji poznaju pojmove ljutnje ili ljubomore, bolje će razumeti detetovo nekontrolisano ponašanje. Oni takođe mogu da utiču na otklanjanje nepoželjnih emocija, a da podstaknu one poželjne.
Neke emocije: gnev, bol – patnja, ljtnja, strah, radost, ljubav, ljubomora, taština, škrtost, žalost, simpatija, ponos, oholost, stid, briga, strepnja, očekivanje, nada itd.

GNEV – BES

Svakodnevni problemi i nagomilane frustracije, ostavljaju tragove, ožiljke na duši. Nagomilavanje negativnih, emocionalnih iskustava, može biti okidač za ispoljavanje gneva.
Bes stvara napetost i napaja gornji deo tela gde su smešteni glavni organi napada, zubi i ruke. Besnu osobu možemo poznati po crvenom licu, stisnutim pesnicama i ustima koja reže.
Živimo u dobu kada većina ljudi hoće ono što hoće i razbesne se ako to što hoće, ne dobiju baš onda kada hoće.
Šta bi trebalo uraditi da ljudi prestanu osećati gnev? Nagomilani gnev, može se izbeći radom na sebi, izazivanjem osećanja unutrašnjeg zadovljstva (sportom, muzikom, čitanjem, šetnjom itd.)
Videli smo svi, a mnogi od nas osetili, kada gnev pomrači razum i zavlada umom. Čoveka čini nečovekom, jer razum ne upravlja njime. Postoji poređenje sa životinjama: pobesne kao psi, kidišu kao škorpije, ujedaju kao zmije. Gnev ume ljude učiniti neobuzdanim, njhove reči brbljivim, mlataraju više rukama, znaju da opsuju, uvrede itd.
Gnev izaziva borbe i ubistva itd. i što je veoma interesantno gnevni ljudi ne prepoznaju sebe. Ne poštuju nikog. Gnev je privremeno ludilo.
Gnevnim ljudima krv proključa, promeni oblik lica (crvena ili modra, izobličena), čuje se škripa zuba, vene nabreknu, glas grub, reči nepovezane, često neartikulisane, bez reda, oči krvave itd. Gnevni ljudi podižu ruke, stežu pesnice, nogama cupkaju itd.
Dokle nas gnev može odvesti? Do rasprave. Rasprava do uvrede. Uvrede do udarca. Udarci do rana. Rane mogu odvesti u smrt.
Treba obuzdati emociju gneva.

BOL – PATNJA

Za bol je Šekspir i master i doktor. On kaže – Na kraju “Kralja Lira” vidimo oca, koji na rukama nosi mrtvu ćerku; jednako nemoćan da savlada i iskaže svoj bol, stari kralj poziva svedoke svoje nesreće, da reaguju umesto njega onako kako bi reagovao on sam. “Urlajte!” zavapio je Lir, “Vi ste svi od kamena! Da imam jezike vaše, vaše oči, ja bih od jada svod nebeski srušio.” Ovaj trenutak predstavlja vrhunac patnje koji će i blaziranog i ciničnog pripadnika učiniti sažaljivim, jer je dubina bola jednog oca prevelika i naravno pad jednog vladara. Mislim da je ovim dovoljno rečeno koliko bol može da boli.

LJUTNJA

Ljutnja je emocionalno stanje koje može da varira od blage nervoze do intezivnog besa. Kao i ostale emocije i ova je udružena sa fiziološkim i biološkim promenama u organizmu. Kada se osoba naljuti srce počne ubrzano da kuca, disanje je ubrzano, diže se krvni pritisak kao i nivo hormona adrenalina.
Ljutnja može biti podstaknuta unutrašnjim i spoljašnjim faktorima. Možete biti ljuti na neku određenu osobu ili događaj (gužva u prevozu, odložen let, politička situacija), ili vaša ljutnja može biti potstaknuta brigama vezanim za lične probleme. Sećanje na neka traumatska ili frustrirajuća iskustva može podstaknuti ljutnju.
Ljutnja može biti potisnuta i tada krije opasnost da bude usmerena na drugog. To se dešava kada ignorišete svoju ljutnju, pokušavate da ne mislite na nju i pokušavate da se skoncentrišete na nešto pozitivno. Ovde je cilj da ljutnju zustavite i pretvorite je u konstruktivnije ponašanje. Opasnost je, da ako u tome uspete, ljutnja može da se okrene protiv vas samih. Ovakva ljutnja može biti uzročnik visokog krvnog pritiska ili depresije.
Za smanjenje pritiska dobro je u ishrani koristiti beli luka, peršun, limun, ribizle i kruške. Nervne depresije i bolesti nerava pokleknuće pred pomorandžama, cveklom, graškom, belom repom, crnim lukom, šparglom, bademima, šljivama, urmama i drugim suvim voćem.
Osećaji koji leže u pozadini ljutnje, čine nas ranjivima i slabima, ljutnja je odbrambena reakcija koja nas ojačava i daje nam osećaj kontrole. Ljutnja je naučena reakcija, nije iskonska. Zbog toga možemo naučiti i promeniti ljutnju u neke zdravije reakcije. Zdravije reakcije, dovoljno je preusmeriti energiju. Preusmeravanje energije treba uraditi mimo drugih, ne javno. Dovoljno je ući u sobu meditirati ili udarati u jastuk ili vikati u autu, sa zatvorenim prozorima.

STRAH

Strah je primarna emocija koja nastaje usled opažaja ili očekivanja stvarne ili zamišljene opasnosti ili ozbiljne pretnje. To je urođena, genetska programirana reakcija na preteći i bolan stimulans.
Na fiziološkom planu, ispoljava se u ubrzanom radu srca, porastu tonusa mišića, povišenom krvnom pritisku, povećanom lučenju adrenalina, ubrzanom disanju, sušenju usta itd. na planu ponašanja, manifestuje se karakterističnim držanjem tela koje je biološki svrsishodna signalna reakcija na opasnost.
Osim relanih strahova postoji neurotični strah, kao što je: strah od ispita, od prvog posla, strah od operacije itd. Strah je jedan od najnehumanijih načina upravljanja ljudima i drugim živim bićima.
U osnovi postoje dve vrste straha. Strah koji izaziva neka spoljna opasnost i onaj čiji je izvor u nama samima.
Prvi se čini po sebi razumljivim, mada ne mora to uvek biti. Ponekad spoljnom opasnošću prikrivamo unutrašnju pretnju. Na primer, osoba koja se boji groma u osnovi strahuje od svoje potrebe da zgromi samu sebe. Strah koji sami stvaramo je zagonetniji, mučniji, suroviji.
Spoljašnji strah ima jasan, određen povod i doživljava se neposredno. Iznutra proizveden strah kao da dolazi niotkuda. Često se javlja bez jasnog povoda. Doživljava se prigušeno, kao neka mučna, tinjajuća uznemirenost, koja ponekad narasta do panike, a da se za to ne vidi pravi razlog.
Mnogi ljudi pokušavaju da, naporom volje, iskorene unutrašnje strahove, jer su oni za njih ponižavajuća slabost. Zabranjuju sebi da se plaše, jer time otkrivaju svoje slabosti, a svako od njih želeo bi da nije običan i ranjiv.
Drugi pokušavaju da se oslobode unutrašnjih strahova pijući sredstva za smirenje.
Treći sebi zadaju mnogo aktivnosti jer misle da će na taj način da otupe ili omame uznemirenost. Ovde navedeni strahovi ne daju prave rezultate, jer se svi bave posledicama, a niko uzrokom.
Treba utvrditi šta proizvodi strah, koji je izvor straha, jer je on u nama? Tu je snažna unutrašnja pretnja, čiji je uzrok u nama samima.
Ljudi stvaraju složen sistem unutrašnjih zaposvesti i zabrana, gde su često protivurečni i neostvareni. Kada prekrše svoje unutrašnje zapovesti ili zabrane, obrušavaju se na sebe silovitim samoprezirom, praćenim potrebama da sebe kazne ili čak unište.
Unutrašnji strah je u osnovi strah od samoprezira i siline samouništavajuće pretnje koju samoprezir nosi. Naše zapovesti mogu biti brojne i neumoljive, zabrane kruće, strahovi postaju snažniji i stalniji. Šta činiti sa unutrašnjim strahovima? Besmisleno ih je i uzaludno prigušivati ili pokušavati da se na silu iskorene. Naprotiv, korisno ih je doživeti u svoj njihovoj snazi, a zatim potražiti koja ih je to neispunjena zapovest ili prekršena zabrana izazvala. Unutrašnji strahovi, koliko god da su mučni, oni su jedan važan putokaz u spoznaji vlastitog bića. Prateći ih, spuštamo se u sopstvene dubine i tako ih se postepeno oslobađamo. Što smo bliži sebi, to se manje plašimo jer sebe manje preziremo.
Svet oko nas, nas vrlo često plaši i ugrožava. To prouzrokuje nepotrebni strah u našem umu i biću. Strah može postojati u svim delovima našeg bića: našem telu, životnoj energiji, umu i srcu.
U najvecem broju slučajeva, mi osećamo strah u umu, a ne u srcu. Nekad je bio sudija, a sada je postao žrtva svog sopstvenog suda. Ako živimo u srcu koje teži, srcu koje vapi za sveprožimajućom stvarnošću jedinstva, teroru straha lako možemo učiniti kraj.
Da bi smo pobedili strah u umu, moramo da svakodnevno praznimo um. Um je pun sumnje, tame, neznanja, podozrenja i sličnih stvari. Rano ujutru, pokušajte nekih desetak minuta da nemate misli, ni dobre, ni loše, božanske ili nebožanske.
Za strah možemo reći i da je automatska reakcija ega u slučajevima kada se on oseća ugroženim, iz bilo kog razloga.

TUGA

Sama reč tuga, mnogo znači i svima je poznato njeno značenje. Dovoljno je uzeti neke citate:
Šopenhauer – na smrt naših neprijatelja možemo gledati sa istom žalošću kao i prijatelja, jer njihovim odlaskom gubimo svedoke naših uspeha.
Dostojevski – Stara tuga, usled velike tajne života ljudskog, potpuno prelazi u tihu i umilnu radost.
Afrička izreka – Dok živiš, oplakivaću te, jer kad umreš, nećeš me više čuti.
Biblija – Niko nema pravo da svoju žalost prenosi na druge.
Ivo Andrić – I tuga je jedna vrsta odbrane.
Tacitus – Grlatije kukaju oni koji manje tuguju.
Martialis – Samo onaj doista tuguje, ko tuguje bez svedoka.
Nazor – Hoce ti se tuđa žalost da uspavaš svoju bol.
Auerelius – Ne treba samoga sebe da ražalostim, baš ja koji nikad nisam hteo da ražalostim svog bližnjeg.
Faulkner – Između tuge i ničeg, izabraću tugu.
Tennyson – Vrhunac žalosti su sećanja na srećnije dane.
Zakani – U moru tuge ne vidi se obala.
Brunton – Žalost dolazi od duhovne kratkovidosti. Lek je u veri zasnovanoj na mudrosti.

Odlomak iz knjige “Misterije tela”
Suzana Apostolov

About Author