Priroda duše

U beskraju okeana nema ega. Sagledan sa velike razdaljine, sa meseca ili satelita, okean izgleda kao miran i beživotan, veliki komad plave tkanine na zemlji. Kada, pak, počnemo da mu se približavamo sve više i više, vidimo da se okean neprestano kreće, pokretan strujama, plimom i osekom i talasima. Vidimo te oblike ponašanja okeana kao određene celine. Ako posmatramo kako nastaje talas, zapažamo kako se on propinje, dostiže najvišu tačku, potom slama i obrušava, da bi konačno pošao u susret obali. Pa ipak, nemoguće je odvojiti talas od okeana. Na možete uzeti kofu, zahvatiti u nju talas i poneti ga kući. Ako fotografišete talas i dođete na isti deo obale sledećeg dana, nijedan talas neće izgedati kao onaj kojeg ste fotografisali prethodnog dana.

Kada počnemo da razumevamo dušu, okean nam može poslužiti da izvedemo divnu analogiju. Zamislite okean kao nelokalnu realnost, polje beskrajnih mogućnosti, virtuelni nivo egzistencije koji sinhronizuje sve. Svako od nas nalik je talasu okeana. Stvoreni smo od njega, samo naše jezgro sačinjeno je od njega. Baš kao što talas ima određeni oblik, tako i mi preuzimamo kompleksni obrazac nelokalne realnosti. Taj ogromni, beskrajni okean mogućnosti suština je svega u fizičkom svetu. Okean predstavlja nelokalno, a talas predstavlja lokalno. Ovo dvoje blisko su povezani.

Čim definišemo dušu i to da ona potiče iz nelokalnog ili virtuelnog realiteta, tada naše mesto u univerzumu postaje kristalno jasno: mi smo i lokalni i nelokalni, pojedinačni smo obrazac koji se pojavljuje iz nelokalne inteligencije koja je takođe deo svakoga i svega postojećeg. Možemo, tako, zamisliti da duša ima dva dela. Ogromna, nelokalna duša postoji na virtuelnom ili spiritualnom nivou. Ona je moćna, čista i sposobna za sve. Lični, lokalni deo duše postoji na kvantnom nivou. Reč je o onome što zadire u našu svakodnevicu i sadrži suštinu onoga ko smo. Ona je, takođe, moćna, čista i sposobna za sve. Isti neograničeni potencijal beskrajnog duha, takođe, obitava u svakome od nas. Naša lična duša, na koju pomišljamo kada razmišljamo o svom unutrašnjem biću, izdanak je večne duše.

Kada bismo mogli da naučimo kako da živimo na nivou duše, uvideli bismo da je najbolji, najsvetliji deo nas povezan sa svim ritmovima univerzuma. Tada bismo zaista upoznali sebe – kao čudotvorce, sposobne za istinsku čaroliju. Zaboravili bismo na strah, čežnju, mržnju, nemir i oklevanje. Život na nivou duše znači zaranjanje mimo ega, mimo ograničenja uma koji nas porobljava, podčinjavajući nas događanjima i ishodima u fizičkom svetu.

U beskrajnom prostranstvu okeana nema pojedinačnog ”ja” koje galami zahtevajući pažnju. Tu su talasi i vrtlozi i plima i oseka, ali svi oni su, u krajnjoj instanci, okean. Svi smo obrasci nelokalnosti, koji se pretvaraju da su ljudi. Na kraju, sve jeste duh.

Pa ipak, svi osećamo sebe kao prilično jedinstvene i pojedinačne, zar ne? Čula nas uveravaju da su tela realna i da nam kroz um prolaze naše veoma lične, neponovljive misli. Učimo, zaljubljujemo se, rađamo decu i gradimo karijere. Kako to da ne osećamo kako se taj ogromni okean okreće i talasa unutar nas? Zašto su nam životi tako ograničeni? Sve se svodi na tri nivoa egzistencije.

Na fizičkom nivou, koji nazivamo stvarnim svetom, duša je posmatrač usred posmatranja. Uvek kada nešto posmatrate, uključene su tri komponente. Prva, koja se dešava u fizičkom svetu, jeste predmet vaše opservacije. Druga, koja se dešava na nivou uma, jeste proces posmatranja. Teća komponenta posmatranja je sam posmatrač,  kojeg nazivamo ”duša”.

Pogledajmo jednostavan primer tri komponente posmatranja. Prvo, četvoronožna, krznata životinja postaje predmet vašeg posmatranja. Sledeće, oči vam primaju sliku predmeta i prenose signal do uma koji dati predmet interpretira kao ”pas”. Ali ko posmatra psa? Okrenite sopstvenu svesnost ka unutra i postaćete svesni nečijeg prisustva unutar sebe. To prisustvo je vaša duša, produžetak ogromne nelokalne inteligencije koja se pojavljuje u vama. Tako je um uključen u proces saznavanja, ali sam znalac je duša. Ovo prisustvo, ova svesnost, ovaj znalac, ova duša, nepromenljiva je. Ona je još uvek tačka oslonca usred celokupne promenljive ”scenografije” fizičkog sveta.

Svako od nas ima dušu, ali kako je svako posmatra iz različitog ugla i sa različitim skupom iskustava, istu stvar ne posmatramo na potpuno isti način. Varijacije u onome što posmatramo nastaju usled tumačenja uma. Kada bismo vi i ja posmatrali psa, na primer, u našim glavama bi se rodile različite misli. Ja bih mogao videti psa kao svirepu životinju, pa bih se možda uplašio. Vi biste istog psa mogli posmatrati i doživeti ga kao simpatičnog, druželjubivog stvora. Naši umovi različito tumače samo pomatranje. Kada ja spazim psa, odmah bežim. Kada ga vi vidite, zvižduknete mu i počnete da se igrate s njim.

Tumačenje se dešava na nivou uma, ali naše pojedinačne duše uslovljene su iskustvom. Pamćenjem prošlih doživljaja, duša utiče na odluke i tumačenja koja donosimo tokom života. Ta mala zrna ili semenke pamćenja zauzimaju svoje mesto i žive u duši čoveka, tokom njegovog života, a ova kombinacija pamćenja i mašte, zasnovane na iskustvu, naziva se karma. Karma se akumulira u ličnom delu duše, kao talas nastao u suštini našeg bića, toliko moćan da boji sve naše doživljaje. Lična duša upravlja svešću, kreirajući obrazac, prema kojem će svako nas postati određena vrsta ličnosti. Osim toga, to što činimo može se odraziti na individualnu dušu i promeniti nam karmu, nabolje ili nagore.

Univerzalni, nelokalni deo duše ne dodiruje naše delanje, ali je u vezi sa duhom koji je čist i nepromenljiv. U stvari, definicija prosvetljenja je ”uviđanje da sam beskrajno biće koje gleda i koje je gledano, koje posmatra i koje je posmatrano iz određenog i lokalizovanog ugla posmatranja”. Bez obzira na sve ostalo što bismo dodatno mogli biti, bez obzira koliko smo zakomplikovali sopstveni život, uvek je moguće stupiti u kontakt sa delom duše koji je univerzalan – beskrajno polje čistog potencijala i na taj način promeniti tok sudbine. O tome je reč u sinhrosudbini – o ostvarivanju dobrobiti iz veze između pojedinačne duše i univerzalne duše, kako bismo preoblikovali sopstvenu.

Dakle, klice pamćenja, nastale iskustvom, naša karma, učestvuju u determinisanju osobe koja jesmo. Ipak, individualnost lične duše ne oblikuje se samo karmom – veze u koje stupamo, takođe, imaju važnu ulogu. Neka mi bude dopušteno da ovo pojasnim podrobnijim ispitivanjem različitih aspekata egzistencije. Kada razmatramo vlastito fizičko telo, otkrivamo da smo, zapravo, skup recikliranih molekula. Ćelije tela se tokom života mnogo puta rađaju, umiru i bivaju zamenjene. Konstantno se obnavljamo. Da bi se regenerisala, tela razlažu unetu hranu i tako nastaje osnovni životni gradivni materijal. Sama zemlja pruža hranljive sastojke, potrebne da bismo se obnovili, a kada se oslobađamo starih ćelija, one se vraćaju zemlji. Tako možemo reći da konstantno transformišemo svoja fizička tela, reciklirajući zemlju.

Zatim, razmotrimo emocije. Emocije nisu ništa drugo do reciklirana energija. Emocije ne nastaju u nama. One dolaze i odlaze u zavisnosti od situacije, okolnosti, odnosa i događaja. 11. septembra 2001, kada se desio napad na Svetski trgovinski centar, strah i užas zavladali su ljudskim dušama, uzrokovani događajima od tog dana. Te emocije su nastavile da preplavljuju svest ljudi mesecima. Emocije nikada ne nastaju izolovano, same od sebe, već uvek kao rezultet određene interakcije sa okruženjem. Kada nema okolnosti ili odnosa, koji bi ih prouzrokovali, nema ni emocija. Tako, sve i kada me potpuno obuzme gnev, to zapravo nije moj gnev. Reč je o gnevu koji me je obuzeo tog trena.

Razmislite kada ste se poslednji put našli u okruženju ljudi koji su osećali snažne emocije, poput – gnevne gomile, ožalošćenih na sahrani ili fudbalskih navijača čiji je tim upravo pobedio. Skoro da je nemoguće ne biti uvučen u tu emociju, jer je ona tako potentna, kada je istovremeno izražava tako mnogo ljudi. U tim situacijama, emocija koju osećate nije ”vaš” gnev, tuga ili ushićenje. Svaka emocija zavisi od konteksta, okolnosti i odnosa koje, toga trena, definišu vašu realnost.

A šta bi se moglo reći o mislima? Pa, misli su reciklirane informacije. Svaka misao koja nam proleti glavom, zapravo je deo kolektivne baze podataka. Pre sto godina bilo bi nemoguće reći: ”Idem u Dizni park ”Delta” avioprevoznikom”. Takvog koncepta, u globalu, tada nije bilo, pa se ne bi moglo ni pomisliti na nešto slično. Tada nije bilo Dizni parka, nije bilo ”Delta” avioprevoznika, a kamoli bilo kakvog komercijalnog letenja. Sve osim najoriginalnijih misli samo su reciklirane informacije, a čak i najoriginalnije misli zapravo su kvantni skokovi kreativnosti, koji se dešavaju iz istog kolektivnog, recikliranog skupa informacija.

Odlomak iz knjige “Spontano ispunjenje želja”
Dipak Čopra

About Author