Put odricanja
Zaista je tako – kad se odreknete nečega, ostajete zauvek vezani za to. Kad se borite protiv nečega, zauvek ste vezani za to. Sve dok se borimo s nečim, dajemo mu moć. Dajemo mu moć jednaku onoj koju trošimo u toj borbi.
Ovo se odnosi čak i na komunizam, kapitalizam i sve ostale stvari. Treba, dakle, “prihvatiti” svoje demone jer im se, boreći se protiv njih, daje moć. Zar vam to još niko nije rekao? Kad se odreknemo nečega, ostajemo vezani za to. Jedini izlaz je u tome da ne dozvolimo da budemo prevareni. Nemojte se odricati, već ne dozvolite da budete prevareni. Pokušajte da shvatite pravu vrednost nečega i neće vam biti potrebno da se odričete – jednostavno, samo će vam ispasti iz ruku.
Naravno, ako ne razumete ovo što vam govorim, ako ste toliko hipnotizovani da mislite kako ne možete biti srećni bez neke stvari, ili neke druge, ili treće, onda ste u klopci. To što pokušavam da učinim za vas nije ono što vam nudi takozvana duhovnost – da vas natera na žrtve, na odricanje od mnogih stvari. To je sasvim uzaludno. I dalje biste ostali uspavani. Ono što treba da vam pomogne je da shvatite, shvatite, shvatite. Kad biste shvatili, odjednom bi vam ponestala želja za konkretnim objektom od koga zavisi vaša sreća. Što znači: ako se probudite, nestaće vam želja za tim objektom.
Slušanje i odučavanje
Neke od nas probudi opora stvarnost života. Toliko patimo da se najzad probudimo. Ali ljudi se samo sudaraju sa životom, uvek nanovo. Samo kruže u somnabulnom stanju. Nikada se ne bude. Osim toga, nikad ne pomisle da je moguć i drugi način života. Nikada ne pomisle da možda postoji i bolji način života. Sve u svemu, ako neko još nije dovoljno izubijan od života i ako nije dovoljno patio, postoji još jedan metod buđenja: slušanje. To ne znači da treba da prihvatite ovo što vam govorim. Kada kažem “slušanje”, ne mislim na to.
Venijte mi, bez ikakvog je značaja da li prihvatate ovo što vam govorim, jer se prihvatanje ili neprihvatanje odnosi samo na reči, pojmove i teorije, ali sve to nema nikakve veze sa istinom. Istina se nikada ne izražava recima. Istina se spoznaje iznenada, i potiče iz određenog stava. Vi, dakle, možete da se ne složite sa mnom, pa da ipak, uprkos tome, spoznate istinu. Ali zato je potreban otvoren stav, volja da se otkrije nešto novo. To je ono što je važno, a ne da li se i koliko se uopšte slažete sa mnom.
Na kraju krajeva, najveći deo onog što vam govorim je teorija, a nijedna teorija ne može adekvatno da obuhvati stvarnost. Ja, znači, ne mogu da vam govorim o istini, već samo o preprekama da se spozna istina. Njih mogu da opišem, ali samu istinu ne mogu. Niko to ne može.
Mogu samo da vam opišem laži kojima obmanjujete sebe, sve dok ne budete u stanju da ih odbacite. Mogu da diskutujem s vama o vašim ubeđenjima i sistemu ubeđenja koji vas čine nesrećnim. Mogu samo da vam pomognem da se odučite od svega toga. Kada izađemo na stazu duhovnog prosvetljenja, jedina stvar koju treba naučiti je baš to: odučavanje, odučavanje, odučavanje od svega što ste naučili. Potrebna je volja za odučavanjem, za slušanjem. Slušate li, možda, kako to većina ljudi čini, da biste na kraju potvrdili u sebi ono što ste i pre toga mislili? Ili slušate da biste otkrili nešto novo? To je veoma važno. Uspavanim osobama ni najmanje nije lako da prihvate ili otkriju nešto novo. Isus je doneo dobru vest, pa je ipak odbačen. Ne zato što je bila dobra, već zato što je bila nova. Svi mi mrzimo ono što je novo. Zaista ga mrzimo! Što se pre suočimo sa ovom činjenicom, bolje će biti. Mi ne želimo nove stvari, pogotovo kad nas uznemiravaju, pogotovo kad vode promeni. A posebno kada nameću priznanje: “Nisam bio u pravu. Grešio sam.”
Sećam se susreta s jednim sveštenikom starim osamdeset sedam godina, u Španiji – on je nekada bio moj učitelj, u Indiji, tridesetak godina ranije. I on je bio prisutan na jednom ovakvom seminaru. “Šteta što te nisam slušao pre šezdeset godina”, rekao mi je na kraju. “Znaš, bio sam u zabludi čitavog života.”
Neverovatno je čuti tako nešto! To je kao da ugledaš neko od svetskih čuda. To je, prijatelji moji, vera! Otvorenost prema istini, bez obzira na posledice, kud god nas odovela, ne znajući čak ni kuda će nas odvesti. To je istinska vera. Ne ubeđenje, već vera. Ubeđenja nam ulivaju veliku sigurnost, vera to nema. Čovek ne zna gde će završiti: Spreman je da sluša, da prati, i otvoren je, otvoren za sve!
Međutim, biti otvoren ne znači naivnost, ne znači da treba progutati sve što vam se govori. Nipošto! Sve što govorim mora se podvrgnuti diskusiji. Ali takvoj diskusiji treba prići otvorenog stava, bez predrasuda. Sve treba podvrgnuti diskusiji.
Setite se divnih Budinih reči: “Monasi i učenici ne treba da prihvate moje reči iz poštovanja, već treba da ih procene kao što zlatar čini sa zlatom – seče ga, brusi, vaga, topi.”
Kad se tako ponašate, to znači da slušate. Učinili ste, dakle, još jedan veliki korak ka buđenju. Prvi korak, kako sam već rekao, bio je u spremnosti da priznate kako ne želite da se probudite, da ne želite da budete srećni. Unutar vas postoje nebrojeni otpori.
Drugi korak je u spremnosti da razumete, da slušate, da izložite diskusiji čitav svoj unutrašnji sistem ubeđenja. Ne samo religioznih, političkih, socijalnih ili psiholoških ubeđenja, već svih ubeđenja u vama. Da budete spremni na ponovnu procenu svih ubeđenja, kao u Budinoj metafori. Ja ću vam pružiti niz mogućnosti da to učinite.
“Budjenje” Antoni De Melo