Put odricanja

Slušanje i odučavanje

Neke od nas probudi opora stvarnost života. Toliko patimo da se najzad probudimo. Ali ljudi se samo sudaraju sa životom, uvek nanovo. Samo kruže u somnabulnom stanju. Nikada se ne bude. Osim toga, nikad ne pomisle da je moguć i drugi način života. Nikada ne pomisle da možda postoji i bolji način života. Sve u svemu, ako neko još nije dovoljno izubijan od života i ako nije dovoljno patio, postoji još jedan metod buđenja: slušanje. To ne znači da treba da prihvatite ovo što vam govorim. Kada kažem “slušanje”, ne mislim na to.

Venijte mi, bez ikakvog je značaja da li prihvatate ovo što vam govorim, jer se prihvatanje ili neprihvatanje odnosi samo na reči, pojmove i teorije, ali sve to nema nikakve veze sa istinom. Istina se nikada ne izražava re­cima. Istina se spoznaje iznenada, i potiče iz određenog stava. Vi, dakle, možete da se ne složite sa mnom, pa da ipak, uprkos tome, spoznate istinu. Ali zato je potreban otvoren stav, volja da se otkrije nešto novo. To je ono što je važno, a ne da li se i koliko se uopšte slažete sa mnom.

Na kraju krajeva, najveći deo onog što vam govorim je teorija, a nijedna teorija ne može adekvatno da obuhvati stvarnost. Ja, znači, ne mogu da vam govorim o istini, već samo o preprekama da se spozna istina. Njih mogu da opišem, ali samu istinu ne mogu. Niko to ne može.

Mogu samo da vam opišem laži kojima obmanjujete sebe, sve dok ne budete u stanju da ih odbacite. Mogu da diskutujem s vama o vašim ubeđenjima i sistemu ubeđenja koji vas čine nesrećnim. Mogu samo da vam pomognem da se odučite od svega toga. Kada izađemo na stazu duhov­nog prosvetljenja, jedina stvar koju treba naučiti je baš to: odučavanje, odučavanje, odučavanje od svega što ste naučili. Potrebna je volja za odučavanjem, za slušanjem. Slušate li, možda, kako to većina ljudi čini, da biste na kraju potvrdili u sebi ono što ste i pre toga mislili? Ili slušate da biste otkrili nešto novo? To je veoma važno. Uspavanim osobama ni najmanje nije lako da prihvate ili otkriju nešto novo. Isus je doneo dobru vest, pa je ipak odbačen. Ne zato što je bila dobra, već zato što je bila nova. Svi mi mrzimo ono što je novo. Zaista ga mrzimo! Što se pre suočimo sa ovom činjenicom, bolje će biti. Mi ne želimo nove stvari, pogotovo kad nas uznemiravaju, pogotovo kad vode promeni. A posebno kada nameću priznanje: “Nisam bio u pravu. Grešio sam.”

Sećam se susreta s jednim sveštenikom starim osam­deset sedam godina, u Španiji – on je nekada bio moj učitelj, u Indiji, tridesetak godina ranije. I on je bio prisu­tan na jednom ovakvom seminaru. “Šteta što te nisam slušao pre šezdeset godina”, rekao mi je na kraju. “Znaš, bio sam u zabludi čitavog života.”

Neverovatno je čuti tako nešto! To je kao da ugledaš neko od svetskih čuda. To je, prijatelji moji, vera! Ot­vorenost prema istini, bez obzira na posledice, kud god nas odovela, ne znajući čak ni kuda će nas odvesti. To je istinska vera. Ne ubeđenje, već vera. Ubeđenja nam ulivaju veliku sigurnost, vera to nema. Čovek ne zna gde će završiti: Spreman je da sluša, da prati, i otvoren je, otvoren za sve!

Međutim, biti otvoren ne znači naivnost, ne znači da treba progutati sve što vam se govori. Nipošto! Sve što govorim mora se podvrgnuti diskusiji. Ali takvoj dis­kusiji treba prići otvorenog stava, bez predrasuda. Sve treba podvrgnuti diskusiji.