Sinhronicitet u prirodi

 Toliko često srećemo primere sinhroniciteta u prirodi, da već prestaju da nas iznenađuju. Ako, međutim, promenite ugao gledanja, prihvatajući da je moguće ono što nam izgleda skoro nemoguće, tada će koncept sinhroniciteta poprimiti novi smisao. Na primer, pogledajte u nebo, bilo kojeg letnjeg popodneva i sačekajte da se na njemu pojavi jato ptica. Poput maločas spomenutog jata riba, i u jatu ptica sve izgleda kao da se sve jedinke kreću u jednoj formaciji. Kada menjaju pravac, svi pokreti se izvode sinhrono. Jedno jato može uključiti stotine pojedinačnih ptica, pa ipak će pokreti svake ptice biti u harmoniji sa pokretima svih ostalih ptica, i to bez vidljive ptice predvodnice. Smer letenja sve menjaju u trenutku, preusmeravajući kretanje tačno istog trena i sve to izvode besprekorno. Nikada nećete videti da se ptice u letu sudaraju. One se uspinju, okreću i spuštaju kao da su jedan organizam, kao po nekoj neizrečenoj komandi. Kako se to dešava? Pošto nema dovoljno vremena za bilo koju razmenu informacija između ptica, jedino logičko objašnjenje je to, da se bilo koja korelacija aktivnosti među pticama dešava na nelokalnom nivou.

Fizičari godinama neuspešno rade na otkrivanju faktora koji upravljaju kretanjima ptica. Kompleksnost i apsolutna preciznost ponašanja ptica ne prestaje da poražava fizičku nauku. Inženjeri proučavaju kretanje ptica, ne bi li otkrili principe koji bi se mogli primeniti u rešavanju problema sa saobraćajnim gužvama. Ako bi nekako uspeli da se ”dokopaju” senzornih mehanizama koje koriste ptice, mogli bi ih iskoristiti kao ideje-vodilje za za dizajniranje puteva ili automobila, a onda možda ne bi bilo automobilskih udesa. Znali bismo unapred svaki sledeći pokret svakog vozila na putu. Ovaj projekat nikada neće uspeti, jer se ovakva analogija nikada ne bi mogla primeniti na mehanički svet. Trenutna, spontana komunikacija koju vidimo u u jatima ptica i riba, potiče sa spiritualnih nivoa, od organizujuće nelokalne inteligencije u domenu virtuelnog. Rezultat je sinhronicitet koji se ogleda u bićima koja se nalaze u punoj harmoniji sa sopstvenim okruženjem i među sobom, plešući u ritmu kosmosa.

Mada ptice i ribe predstavljaju najupečatljiviji primer sinhroniciteta u prirodi,  primera ima veoma mnogo, onoliko koliko ima i živih bića na zemlji. Sva socijalna bića pružaju nam dokaze o postojanju nelokalne komunikacije. Sprovođena su ekstenzivna istraživanja sa insektima i životinjama koje žive u čoporima i sva su dokazala da su ova živa bića reagovala na nagoveštaj opasnosti trenutno, brže nego što bi se to moglo objasniti normalnim komunikacionim metodama.

Naučnik Rupert Šeldrejk (Rupert Sheldrake) izveo je neka fascinantna istraživanja onoga što izgleda kao slučaj nelokalne komunikacije između pasa i njhovih humanih saputnika. Ljudi i psi formiraju veoma bliske veze, a Šeldrejk je dokumentovao slučajeve da su psi znali kada im se vlasnici vraćaju kući. Oko deset minuta do dva sata pre nego što bi vlasnik stigao, pas bi seo ispred ulaznih varta i čekao, kao da predoseća vlasnikov povratak. Skeptici su prigovorili da je ovde, jednostavno, bila po sredi navika, jer se vlasnik vraća kući u određeno vreme ili, pak, da pas može čuti njegov automobil ili osetiti miris na velikoj udaljenosti. Ispitivani psi su, ipak, bili sposobni da predosete vlasnikov dolazak, čak i kada su se te osobe vraćale kući u netipično vreme ili u drugim kolima ili peške ili, čak, ako je vetar duvao u suprotnom pravcu, tako da nije bilo načina da vlasnikov miris stigne do kuće.

Ovo se ne dešava svim psima i svim vlasnicima, pa zato predstavlja veoma moćan fenomen. Šeldrejk je pokazao nešto još fenomenalnije – da psi mogu ”uloviti” htenje. Recimo da se vlasnik nalazi u Parizu na dvonedeljnom odmoru, dok je pas kod kuće u Londonu. Ako vlasnik iznenada promeni planove i odluči da se vrati kući nedelju dana ranije, i pas će pokazati iste znake predosećanja upravo tada – nedelju dana ranije. Čim vlasnik pomisli: ”Vreme je da se vratim kući”, pas će ustati sa mesta na kom se do tada nalazio ili spavao i sešće kod ulaznih vrata, mašući repom i očekujući vlasnikov dolazak.

Da bismo utvrdili da ove opsrevacije nisu samo to kako vlasnik, možda, ponekad voli da razmišlja o svom ljubimcu, studije su se bavile proučavanjem načina regovanja određenih pasa na samo vlasnikovo htenje da se vrati kući. Postavile su se video kamere, usmerene tako da snimaju mesta na kojima je pas obično obitavao – njegov krevet, ulazna vrata, kuhinju. Vlasnik bi izašao bez ikakve ideje kuda ide i kada će se vratiti, već su o tome odlučivali naučnici. Instrukcije kuda da se kreće davane su mu tek kada bi seo u auto. Kasnije, u nekom nasumice odabranom trenutku, naučnik bi pejdžirao vlasnika psa, poslavši mu signal da je vreme da krene nazad kući. Vreme je notirano i upoređivano sa reakcijama psa na snimku. Kada bi vlasnik krenuo kući, pas bi skoro uvek krenuo ka vratima i čekao na njegov povratak, bez obzira na to gde se vlasnik nalazi ili koje je vreme bilo ili koliko će, zapravo, trajati samo putovanje vlasnika do kuće.

Nema sumnje da izvesni ljudi imaju izuzetno jaku vezu sa svojim psima – oni su korelisani sa njima. Oni su sinhronizovani. Zahvaljujući ovoj vezi, između psa i vlasnika se odvija nelokalna komunikacija.

Primeri sinhroniciteta najčešće se pronalaze u životinjskom svetu, jer je kod životinja bolje očuvan osećaj za esencijalnu prirodu stvari. Mi, ljudska bića, izgubili smo taj osećaj povezanosti – u haosu briga oko plaćanja kirije, u nerviranju zbog toga što ne možemo da odlučimo koja kola da kupimo i u još sijaset drugih stvari koje nam neprestano zaokupljaju pažnju. Čim razvijemo ego, osećaj da postojimo kao ”ja”, da smo različiti od bilo koga drugog, ove veze blede, tanje se i gube.

Neki ljudi ipak doživljavaju jak sinhronicitet i nije neophodno da meditiraju. Svi smo čuli priče o jednojajčanim blizancima koji svakog trena znaju šta drugi blizanac misli ili kako se oseća. Ista vrsta veze može se videti kod drugih, tesno povezanih pojedinaca. Jednom mi se tokom razgovora sa pacijentom desilo to, da je čovek odjednom osetio probadajući bol u predelu abdomena, tako snažan da je počeo da se valja po podu. Kada sam ga upitao šta se desilo, odgovorio je: ”Imao sam osećaj kao da me je neko probo ovde”. Kasnije smo saznali da je upravo kada mu se desio ovaj čudan doživljaj, njegova majka koja se tada nalazila u Filadelfiji, bila opljačkana i ubodena nožem u abdomen. Pacijent je bio veoma vezan za majku, bila je to verovatno najvažnija veza u njegovom životu. Između njih je postojala takva bliskost, da su im, na izvesnom nivou, i fiziološka bića funkcionisala kao jedno. Mogli bismo reći da su bili povezani.

Povezanost je samo još jedna reč za korelaciju ili sinhronicitet, a najčešće je koriste naučnici kako bi opisali stanje kada smo ”obuhvaćeni” drugom supstancom ili silom. Na primer, čestice mogu biti povezane u mlaz tečnosti i ploviti njime, utopljene u njega. Reč nam pomaže da opišemo kako stvari ulaze u stanje međusobne korelacije. Ne zaboravite, sinhronicitet se dešava samo kada se ljudi, životinje ili objekti nalaze u odnosu bliskosti ili su povezani.

U jednom primeru, istraživači na terenu su posmatrali afrička plemena u kojima majke ostvaruju veliku bliskost sa svojom decom, i pre nego što se ona rode. U momentu začeća, majka će izabrati ime i napisati pesmu za svoju bebu. Tu pesmu ona će pevati tokom cele trudnoće, dok dete raste u njenom stomaku. Kada se beba rodi, sve komšije se okupe i tada i oni pevaju tu pesmu. Kasnije, prilikom svakog važnijeg događaja, svi će pevati bebinu pesmu: na rođendanima, na ceremoniji inicijacije kada beba postaje dete, tokom običaja vezanih za pubertet, na veridbi i venčanju. Pesma postaje simbol početne veze između majke i deteta i proteže se čak iza smrti, jer se upravo ta pesma peva i tokom ceremonije sahrane. Eto na koji način se dete povezuje sa svetom majke i plemena. Pesma stvara tako intimnu vezu da kada bi se dete obrelo negde u grmlju, a majka bila daleko na poljima, ona bi, u svom telu, istoga trena osetila istu nelagodu i neprijatnost, kakvu oseća njeno dete.

Još jedan dobro poznat primer nelokalne komunikacije između majke i deteta je curenje mleka iz dojke uvek kada dete zaplače jer je gladno, čak iako se majka i beba nalaze na dva različita mesta.

Meditanti koje sam opisao u prethodnom poglavlju, poznavali su se i gajili mnogo simpatija jedno za drugo pre eksperimenta, ali ih je sama meditacija dublje povezala. Jedna je stvar biti povezan na način socijalnih dogovora, recimo kao muž i žena ili sestre i braća. Da bi se, međutim, desila nelokalna komunikacija neophodno je postojanje dublje povezanosti. Ovako formulisano, ostvarivanje ovakve veze može se učiniti neverovatno teškim, ali u stvari se svi, sve vreme, nalazimo u kontaktu sa nelokalnom inteligencijom. Samo postojanje naših tela, u potpunosti zavisi od nelokalne komunikacije.

Kako je moguće da nešto, tako stvarno i materijalno kao što su naša tela, zavisi od virtuelne komunikacije? Uzmimo u obzir da se ljudsko telo sastoji od aproksimativno sto triliona ćelija, što predstavlja oko hiljadu ćelija na svaku blistavu zvezdu u sazvežđu Mlečnog puta. Potrebno je samo pedest replikacija, počevši od oplođene jajne ćelije koja će proizvesti onih sto hiljada milijardi ćelija. Prva replikacija daje dve ćelije. Druga replikacija daje četiri. Treća replikacija daje šesnaest ćelija, i tako dalje. Do petnaeste replikacije, imate sto hiljada milijardi ćelija u svom telu i to je trenutak, kada replikacija prestaje.

Tako, sve ćelije vašeg tela potiču od samo jedne ćelije. Ta jedna ćelija se replicira i replicira i negde usput, ćelije se razvrstavaju, diferenciraju. Postoji oko 250 različitih tipova ćelija u ljudskom telu, od okrugle jednostavne masne ćelije, do tanke razgranate nervne ćelije. Naučnici još uvek ne zanju kako jedna ćelija uspe da se podeli u toliko mnogo različitih vrsta ćelija koje su potom u stanju da se organizuju kao stomak, mozak, koža, zubi i svi drugi visoko specijalizovani delovi tela.

Osim što obavlja svoj precizno određeni posao u telu, svaka ćelija radi i još nekoliko miliona stvari u sekundi, samo da bi održala funkcionisanje: stvara proteine, prilagođava propustljivost vlastite membrane i obrađuje hranljive sastojke, da pomenemo samo njih nekoliko. Svaka ćelija takođe mora da zna šta radi svaka druga ćelija – u suprotnom, telo bi se raspalo. Ljudsko telo može da funkcioniše samo ako operiše sinhronicistički, a sve ovo se dešava samo putem nelokalne korelacije. Kako drugačije bi sto triliona ćelija, od kojih svaka radi milion stvari u sekundi, uspele da koordiniraju svoje aktivnosti u cilju pružanja podrške živom ljudskom telu? Kako drugačije bi ljudsko telo stvaralo misli, lučilo toksine i smejalo se detetu ili, čak, stvaralo dete, sve u isto vreme?

Ako hoću da promeškoljim prste na nogama, prvo moram da pomislim kako bih to voleo da uradim. Misao aktivira moždani korteks koji zatim šalje nervni impuls niz kičmenu moždinu, do nogu i tako mi se pokrenu nožni prstići. To, po sebi, predstavlja čudo. Odakle je došla misao? Pre misli nije bilo energije, ali čim se rodila misao i htenje da promeškoljim nožne prste, to mi je stvorilo kontrolisanu elektromagnetsku oluju u mozgu, što se prenelo niz nerv i dovelo do toga da on oslobodi određenu hemijsku supstancu. Tada su mi se nožni prsti pokrenuli. Taj fenomen je veoma linearan, mehanički i lokalan – osim kada je reč o samom prvom delu, misli od koje je sve počelo. Kako je misao prva stvorila elektricitet? Naučnici razumeju mehanizam funkcionisanja tela – potencijale za akciju, neurotransmitere i muskularne kontrakcije, sve njih. Nijedan, međutim, ne može eksperimentalno pokazati odakle dolazi misao. Misao se ne može videti, ali bez nje, bili bismo paralizovani. Bez misli, nema ni mrdanja nožnih prstića. Na neki način, svest postaje informacija i energija. Gde se to dešava?

Odgovor je da misao potiče iz domena virtuelnog.

Odlomak iz knjige “Spontano ispunjenje želja”
Dipak Čopra