Šta su vizije?


Iscelitelj snova 2Jedina ograničenja koja imate su ona koja ste sami sebi nametnuli – ADAM

Svoju prvu viziju sam imao pre nekoliko godina. Bio je to izvanredno živopisan san u kome sam lebdeo iznad okeana kao orao. Onda sam se našao u poziciji da trčim vrlo brzo kroz šumu. Iznenada, sve kretnje su prestale. Tada sam ugledao veliku crnu pticu koja je sedela na gomilici zemlje. Tada mi se javio vrlo jak osećaj da bih trebao da odem u Nutku.
Rekao sam roditeljima o ovoj viziji i o vrlo jakom osećaju da bi trebali da odemo u Nutku. Otišli smo u biblioteku da bi malo istražili. Otkrili smo da je moreuz Nutka, takođe poznat i kao Prijateljski zaliv, udaljeni predeo na zapadnoj strani ostrva Vankuver, u Britanskoj Kolumbiji, kao i da je to mesto gde se kapetan Kuk po prvi put ukotvio tokom svoje druge ekspedicije po severozapadnoj obali. Ovo mi je bilo posebno zanimljivo, jer sam s mamine strane u rodbinskim vezama s kapetanom Kukom. Preko oca, ja sam delom Penobskot, što je indijansko pleme s istočne obale Sjedinjenih Država. Moreuz Nutka predstavlja mesto istorijskog susreta obe strane moje porodice: evropske i indijanske. Slike iz knjiga su mi izgledale poznate. Prepoznao sam predeo i, pokazujući na jednu određenu sliku, ja sam uzviknuo: „Ovde treba da idemo.“ Otac je upitao, „Šta ćemo tražiti kada stignemo?“ Odgovorio sam da treba da nađem veliku crnu pticu koju sam video u mojoj viziji. Leto se približavalo i mi smo odlučili da ovo putovanje bude porodični odmor. Saznali smo da je moreuzu Nutka moguće prići samo hidroavionom ili brodom. A onda i da prepravljeni minolovac dostavlja zalihe svetioniku na ostrvu dvaput nedeljno, kao i da usput takođe prevozi putnike tamo i nazad.
Moji baba, deda i ujak su čuli za naše planove i odlučili da nam se pridruže. Iako su svi osim moje mlađe setre znali za mnoge neuobičajene događaje koji su se dešavali oko mene, kao što su to leteće olovke, jedino sam mami i tati prepričao pojedinosti moje vizije. Ali baba, deda i ujak su znali da sam imao viziju neke vrste i da je moreuz Nutka bilo mesto na koje sam trebo da odem da bih sledio moju viziju. I tako, svi smo se skupili s našim kalendarima da bi odredili datum putovanja. Prvi datum koji nam je svima odgovarao je padao na moj šesnaesti rođendan. Bez razmišljanja, rekao sam mami, „To je dobro jer, iako će biti zaista oblačno izjutra, kada stignemo biće sunčano.“ Mama nije ništa rekla u vezi moje vremenske prognoze ali ju je zapamtila jer, imajući u vidu koliko je promenjljivo vreme na zapadnoj obali, teško je pogoditi vreme za dan unapred, da ni ne govorimo o šest nedelja unapred.
Tokom naših priprema za putovanje, stekao sam utisak da me sve vreme prate dve vrane. Budile su me svako jutro i bile više manje stalna postavka u našem dvorištu. Sledile su me do teniskih terena i sele na ogradu. Ali nisam uopšte pokušavao da protumačim njihovo prisustvo. A onda, nekoliko dana pred putovanja, potpuno su nestale.
Naše putovanje je otpočelo dvočasovnom plovidbom feribotom do ostrva Vankuver i četvoročasovnom vožnjom unutar njegovog kopna do grada pod imenom Gold river. Kada smo stigli do našeg motela, dve vrane su sedele na telefonskoj žici kraj ulaza, krešteći u znak pozdrava.

Minolovac nije vozio do sledećeg jutra, pa smo odlučili da posetimo obližnje pećine, poznatih lokalnim indijancima tokom dugog niza vekova. Nakon što smo se posle istraživanja pećina uputili natrag duž dugog, krivudavog prašnjavog puta, jedna od vrana nam je pokazivala put. Letela je na svega par metara od naše šoferšajbne tokom većeg dela puta, vodivši nas kroz svaki zavoj i krivinu puta. Svi smo bili iznenađeni.
Kasno popodne, zastali smo na peskovitom delu obale reke da bi se okupali, jer je bio topao, vedar dan. Mama me je podsetila na vremensku prognozu od pre nekoliko nedelja za sutrašnji dan. Nije joj izgledalo verovatnim da će tokom našeg puta biti oblačno, kako sam video u viziji.
Sledeće jutro smo se rano probudili. Iznad nas, stajao je čvrst pokrov od oblaka, baš kao da je novembarski dan, mada se radilo o julu. Svi smo nabacali puno odeće na sebe i krenuli ka starom minolovcu.
Ukrcali smo se zajedno s oko pedeset ostalih kampera, turista i avanturista. Brodska kuhinja je napravila super posao prodajući uparenu vruću čokoladu i čili cvokotavim putnicima s palube. Rekao sam mami da ne brine za vreme. Kao i u mojoj viziji, biće toplo i sunčano kada stignemo. Podigla je glavu ka masivnim, tamnim oblacima i rekla: „Kako god. Sve dok ne padne kiša, biće u redu.“
Dok smo kroz okeanske vode išli ka moreuzu Nutka, predeo je bio spektakularan. Na pola puta do cilja, usamljena orka se približila našem brodu. Kit je dugo išao pored broda, sekući talase koje smo pravili i lupajući repom. Saznali smo da su ovog mužjaka orke, koji se oko pre godinu dana izgubio od jata, neki lokalni ljudi nazvali Luna. Domaći indijanci su ga nazvali Tsuuks-iit. Većina putnika se zanimala fotografisanjem orke. Pomislio sam kako bi bilo lepo da jednog dana ponovo nađe svoje jato.
Negde ka zapadu, ugledali smo delić vedrog plavog neba. Oblaci su izgledali kao ćebe koje se povlači unazad. Trenutak kasnije mogli smo videti svetionik blizu doka. Upravo tada, pomolilo se jarko letnje sunce. Na brzinu smo ugurali naše jakne i džempere u rance i pripremili se za iskrcavanje. U šumi iza doka sam mogao videti nešto što mi je izgledalo kao svetlosni snop iz lampe, a to mi je samo još više pojačalo želju da se otpočne sa avanturom. Kapetan je najavio da će se brod otisnuti i vratiti na kopno u roku od tri sata, s nama ili bez nas.
Čak i pre nego što se brod potpuno privezao za dok, ja sam iskočio i počeo trčati ka svetlosnom snopu. Tata je požurio za mnom. Staza paralelna sa vodom nas je provela kroz prastaro indijansko groblje. Bio sam impresioniran činjenicom da se susret dve tako različite kulture odigrao tačno na ovom mestu gde se kapetan Kuk po prvi put iskrcao na kopno pre nekoliko stotina godina, ali mi je bilo potrebno da se usresredim na moju viziju. Nakon delimično pređenog puta duž staze, rekao sam tati da moramo da skrenemo s puta. Ovo je značilo da moramo da se probijamo kroz paprat i nekoliko stopa raznog rastinja guste šume zapadne obale.
Nakon što smo zašli oko trideset metara u šumu, zastali smo i pomno osmotrili predeo. Tata je rekao, „Ovde nema ničega.“ Odgovorio sam, „Znam da je ovde jer mogu osetiti.“
Onda smo ugledali pticu na oko petnaest metara ispred nas (vidi ilustraciju 1). Bila je visoka preko metar, crna, s prodornim crnim očima, baš kao u mojoj viziji. Hodali smo ka njoj dok nismo došli na šest metara od nje. Dok sam joj pomno gledao u oči, ona mi je telepatski prenela kompleksne naučne informacije u vidu slika. Količina informacija i brzina njihovog isporučivanja su bili jednaki posmatranju mnogo sati video zapisa u samo nekoliko sekundi. Rekao sam ocu da ljudski mozak nije u stanju da primi toliko informacija. Onda se ptica prebacila od glasnika do obične ptice ponovo. To mi je bilo očigledno, jer sam počeo telepatski da dobijam slike u stilu „Dan u životu ptice“, kao, naprimer, šta je jela za doručak.
Kada je tata video da ću biti u redu dok se suočavam s tako izuzetnim događajem, otišao je da potraži moju mamu, koja je tu u blizini šetala kraj obale. Tata ju je doveo do mesta gde sam stajao i bez reči pokazao na pticu. Mama je primetila kako je to vrlo čudno mesto za postavljanje totema.
Dok se približavala ptici, primetila je kako joj oči trepću i u mestu stala. Tresla ju je jeza i sva kosa sa zadnje strane vrata podigla na saznanje da je ptica živa. Znao sam da ptica nije imala nameru da nas povredi ili bi nas već bila napala. Bilo mi je jasno da je tu iz nekog drugog razloga.
Posle nekoliko minuta, mama je otišla i ubrzo se vratila s babom, dedom i ujakom. Svi su ostali bez teksta na ono što su videli. Snimili smo fotografije. Ptica je ostala na istom mestu sve vreme, jedino je kostrešenjem perja povremeno davala do znanja da ne voli kad bi se neko previše približio. Bio je to stvarno lep prizor videti sve nas kako posmatramo pticu s strahopoštovanjem. A onda smo morali da se vratimo na brod, jer je naših tri sata skoro isteklo.

Pri povratku nazad u Gold river, bilo nam je teško da čak i pričamo o onome što smo videli, jer, izgledalo je tako neverovatno i neopisivo. Svi smo bili zaprepašteni tim doživljajem. Kakav mi je to samo bio šesnaesti rođendan!
Sledećeg jutra, moj tata je razgovarao sa lokalnim indijanskim poglavicom i upitao ga za pticu koju smo videli. Poglavica je rekao da ne zna za velike crne ptice u tom kraju. Viđao je velike gavranove, ali ne tako velike kao ptica koju smo opisali. Na putu iz Gold rivera do feribota koji je trebao da nas odbaci na kopno, zastali smo do indijanske prodavnice suvenira. Blizu ulaza stajao je jedan prilično veliki totem. Figura velike crne ptice je bila izrezbarena na njegovom vrhu. Upitao sam prodavačicu u vezi ptice i njenog prebivališta. Odgovorila mi je da je to mitska ptica groma.
Prisustvo ove velike crne ptice na tačnom mestu koje sam video u mojoj viziji je imalo veliki značaj za mene. Potvrdilo je da su izuzetni događaju koje sam doživljavao tokom nekoliko godina zaista stvarni; ni sam nisam bio siguran u vezi mojih iskustava, ali, kada se moja vizija fizički manifestovala, sve moje sumnje su bile otklonjene. Mogao sam verovati sebi na mom putu napred, a i moja porodica je mogla da opravda svoju podršku. Nakon vizije, u sebi nisam imao ni trunke sumnje; ovo je veoma uvećalo moje isceliteljske sposobnosti i učinilo me otvorenim primanju mnogo veće količine informacija iz polja putem intuicije. Dalo mi je samopouzdanje koje mi je u tom trenutku bilo potrebno.
Od ptice sam u svest primio toliko kompleksnih informacija da je, i posle nekoliko godina, postojalo još mnogo toga što nisam mogao dešifrovati. A i to nije bio konačan zbir informacija koje sam primio. Pre bi se moglo reći da je susret s pticom u meni otvorio kapiju koja omogućava efikasniju vezu s znanjem iz polja informacija. Od tada pa nadalje, bio sam neprestano bombardovan ogromnim količinama informacija. Ove informacije dolaze do mene u različitim vidovima. Ponekad su to reči, ponekad slike, ponekad misli, a ponekad čujem glas. To varira u zavisnosti od tipa informacija.
Bilo da je to što sam tog dana video u šumi gavran, orao ili mitska ptica groma nije uopšte bitno. Ono što jeste je to da je ptica bila tamo u svoj svojoj veličanstvenosti, baš kao što sam predvideo. Počeo sam da verujem u sebe. Ovo je bio početak mog putovanja, putovanja koje me je dovelo do pisanja ove knjige.

Da li se ptica oglašavala?
Oglašavala se kliktavim zvukom, nešto kao velosiraptor u filmu Park iz doba jure.

Koliko ste bili udaljeni od ptice?
Prišli smo joj na oko sedam metara. U tom trenutku, ptica je iskazala znake nelagodnosti: začuli su se kliktavi zvuci i blago je raširila krila. Tada smo odstupili, jer nismo želeli da je iritiramo.

Da li se pomerala?
Ptica je ostala na istom mestu sve vreme našeg boravka tamo. Stajala je tu bar sat vremena pre nego što smo naposletku morali da odemo zbog odlaska broda.

Iz knjige Iscelitelj snova


Jasmina Knezevic 063222539

Dobar dan dragi moji, Dobrodošli. Moje ime je Jasmina KNEŽEVIĆ, autorka sam i urednica web stranica Spicum.com i Horoskop-e, predavač sa višegodišnjim iskustvom. Svoju edukaciju je započela 1998. u okviru astrološke škole “AstroLab” Aleksandra Imširagića. Nakon tri godine kontuinuirane edukacije, TM inicijacije (2000), i inicijacije za komunikaciju sa Andjelima (2000. Zdenka Andrijić) započela sam svoju samostalnu profesionalnu praksu i svakodnevni rad sa klijentima kroz astrološke i numerološke konsultacije. Moj dosadašnji rad se zasniva na preporukama desetina hiljada zadovoljnih klijenata. Od 1996. do 2005. honorarno sam saradjivala na poziciji autora i urednika rubrika sa izdavačkim kućama Novosti, Moć Prirode. Magazin Biznis (novinar autor mesečnih prognoza), uključujući i samostalan autorski projekat Novogodišnji astrološki specijal za 2005. Od 2004. preuzela sam projekat "Veličanstveni Saturn", u saradnji sa autorom Adrian Prerag Kezele za teritoriju Srbije. Od 2002. radila sam u prvoj postavi INFO PLUS MEDIA astrološkog call centra na liniji 041, i od 2003. do 2006., zatim u Call centru Fonlider doo, razvijajući iskustvo brzih telefonskih konsultacija. Od 2006. posvećena sam isključivo individualnim astrološkim konsultacijama, a od 2012. vodim dvogodišnju Školu astrologije i Numerologije, 4-mesečne kurseve Numerologije, i inovativni program edukacije Kombinovanje Astroloških i numeroloških alata za profesionalne konsultante. Proširujući svoja znanja konstantnom edukacijom u oblasti Istočne i zapadne astrologije, Kigaku, Feng Shui, Numerologije, Astrologije Maya i tumačenja snova kreirala sam izuzetno bogat spektar veština i znanja za rad sa brojnim klijenatima. Praktitujem holistički pristup uz dijagnostiku Lujze Hej, kristaloterapiju i astromedicinu, korektivne tehnike za neutralisanje karme, hromoterapiju (lečenje bojama). Inicirana sam kod Zdenke Andrijić za komunikaciju sa ANDJELIMA 2000. godine. Od 2015. edukujem pristup AKAŠA HRONIKAMA, definisanju, brzom i efikasnom neutralisanju blokirajućih karmičkih matrica. Sertifikovani sam praktičar primenjenog nivoa Kvantne Harmonizacije, REIKI Usui II i Reiki Kundalini III praktičar, praktičar Reiki Hronike Akaša, Master Svetlosne korekcije.

Next Post

Mayanski Kin za 27.08.2013.

Tue Aug 27 , 2013
Share on Facebook Tweet it Pin it Email Lunarna luna Škorpiona *Dan Alfa 5 Kin 196 Žuti Magnetni Ratnik DNEVNA AFIRMACIJA KIN 196 Ujedinjujem u cilju ispitivanja Privlačeći smelost Stavljam pečat na učinak inteligencije Magnetnim tonom svrhe Vodi me moja sopstvena udvotručena moć 1. MAGNETNI Pitanje : Koja je moja svrha? Ujedinjuje […]

You May Like